Класично условљавање у терапији менталних поремећаја

Позната је под називом бихевиорална терапија (терапија понашања).
Најутицајнију дефиницију бихевиоралне терапије дао је Ханс Ајзенк (1959). Према његовој дефиницији бихевиорална терапија је такав поступак лечења у коме се људско понашање и емоције мењају у складу са принципима откривеним у савременој психологији учења.
Бихевиорална терапија симптоме третира непосредно, без захвата у неки претпостављени узрок који би лежао у унутрашњим слојевима личности. Психички проблеми се не третирају као целина већ им се приступа преко компонената (појединачних симптома) и при том се свака компонента отклања независно.
Један он поступака бихевиоралне терапије који се сматра далеко најефикаснијим познат је као систематска десензибилизација.
• Први случај који је имао елементе овог терапеутског поступка спровела је 1924.године једна Вотсонова студенткиња на трогодишњем детету, малом Питеру. Дечак се плашио истих животњина којих се плашио и Вотсонов Алберт. Разлика је била у томе што је код Алберта страх експериментално изазван, док се код Питера спонтано јавио. Питер је од своје фобије излечен тако што је у више наврата храњен у присуству животиње које се плаши.

Други облик бихевиоралне терапије који се такође заснива на начелима класичног условљавања, познат као преплављивање. У том поступку дражи које изазивају фобију третирају се као условни стимулуси чије дејство треба подвргнути гашењу, тј. понављањима која нису праћена безусловним дражима. Пошто ситуације које изазивају страх не прати реална опасност, очекује се да упорним суочавањем појединца са тим ситуацијама дође до гашења условне реакције страха.
• Као пример за овај поступак узмимо мајку која је изгубила ћерку у пожару. Мајка је након несреће емотивно реаговала увек када би на телевизији видела снимак неког пожара или када би јој се у свести јавила помисао или слика ћеркиног краја. Терапеути су од ње тражили да упорно замишља ћерку и њен удес, да рукује њеним стварима и да посећује места која подсећају на њу. После неког времена дошло је до излечења.

Принцип класичног условљавања примењује се и у једној од најстаријих видова бихевиоралне терапије – аверзивној терапији. Може се приказати на примеру алкохоличара који се одвикава од алкохола.
• Дражи које претходе испијању чашице (изглед, мирис, укус пића) спарују се са болним струјним ударом на руку или ногу.
• У једној студији је од 4000 алкохоличара одвикавано од алкохола тако што им је давано фармаколошко средство које у контакту са алкохолом производи муку и повраћање. Пацијенти су прво добијали то средство, за које им је говорено да је витамин, а после неког времена допуштено им је да пију. Алкохол је тада изазвао јаку муку и повраћање. После само шест дана такве терапије сам мирис алкохола изазивао је муку и непријатно стање. Проблем је у томе само што овакви ефекти одвикавања нису трајни. После пет година наставили су да се опијају.

Аверзни поступци се користе и у лечењу фетишизма и неких других поремећаја, као што је гојазност услед прекомерног узимања хране.

Емоционално условљавање

Емоционално условљавање је вид класичног условљавања у којем се ненамерно и невољно стиче условна емоционална реакција. Та условна реакција настаје као одговор на неке случајне, првобитно неутралне, а касније условне дражи, које су биле дате заједно са безусловном дражи, која као безусловну реакцију изазива неку јаку емоцију (одвратност, страх, бес).
Неколико понављања, а понекад и само једанпут, довољно је субјекту да научи да на саму условну драж реагује емоцијом коју, спонтано, изазива безусловном дражи.

Фобије

Ирационалност фобија – на њих се не може утицати убеђивањем да је страх неоснован – може се узети као додатни доказ за улогу коју класично условљавање има у настанку фобичног поремећаја. Не би требало закључити да се сваки облик фобије може објаснити деловањем механизма класичног условљања.
У неколико студија је показано да фобични пацијенти нису имали никаква, ни посредна ни непосредна, трауматска искуства са објектима својих фобија. Ранији заступници тезе да фобичне реакције настају условљавањем, данас тврде да се класичним условљавањем страха може објаснити само мањи број фобија, док већина настаје на основу других процеса.
До сада је било говора само о условљавању негативних емоционалних стања. Међутим, могу се условљавати и позитивне емоције. Када је о овоме реч, треба узети у обзир велики број реклама, посебно оних на телевизији, прво се јавља сцена која треба да изазове пријатност, а тек потом се уводи слика производа. Прво се јавља безусловна драж, а тек за њом условна драж.

Експеримент на малом Алберту

Експеримент су обавили Џон Вотсон и Розали Рејнер. Испитаник је био мали Алберт, једанаестомесечни дечак из дома за незбринуту децу, на коме је испитивано развијање страхова посредством емоционалног условљавања.
Пре почетка експеримента показали су му неколико играчака, касније и животиња од којих се дете није плашило. Вотсон је испред дечака стављао белог пацова(условни стимулус), којег се Алберт у почетку није плашио и веома се радо играо са њим.
Затим је, сваки пут када би Алберт дотакао пацова, правио снажну буку (безусловни стимулус) иза Албертових леђа ударањем две металне шипке једну о другу, а дечак је на буку реаговао плакањем. Након неког времена, дечак је почео да показује изразит страх сваки пут када би се животиња само појавила у просторији.
Може се рећи да је Вотсон екпериментално изазвао фобију код овог детета. На основу генерализације, мали Алберт је испољавао страх и од свих других предмета који су слични првобитном условном стимулусу (белом пацову). Тако је почео да се плаши зеца, пса, крзненог капута, маске Деда Мраза и др.

Класично условљавање

Учење условљавањем је највише проучавао и поставио готово све принципе руски физиолог Иван Петрович Павлов. Учење помоћу условног рефлекса састоји се у повезивању две дражи природне (безусловне) и раније неутралне (касније условне). Успостављањем условног рефлекса неутрална драж постаје условна. На тај начин условна драж изазива одговор који је раније био везан само за безусловну (природну) драж. Истражујући као физиолог процес варења, сусрео се са појавом коју је у прво време означавао као психички рефлекс или рефлекс на растојању. Павлов је приметио да су пси на којима је радио физиолошке екперименте лучили пљувачку или желудачне сокове не само на храну у устима, већ и приликом увођења у просторију у којој су храњени или на појављивање особе која их храни.

Овде можете погледати више о томе: https://gymkopsih.wordpress.com/2013/11/11/klasicno-uslovljavanje-i-emocionalno-uslovljavanje/

 

 

Учење

Учење је когнитивни процес, током којег долази до неке промене. Учењем се на основу вежбе и искуства стичу навике, моторне вештине, знања, интелектуалне вештине, ставови и црте личности. Највећи број дефиниција учења истиче да учењем човек или нека животиња остварују трајну или сразмерно трајну готовост да се понашају на нов начин, што је последица претходне активности доживљавања оног који учи.
1965.године амерички психолог Роберт Гање класификује различите облике учења на основу сложености психичких процеса који су им у основи. Гање разликује следећих осам облика учења:
1. Учење сигнала (познатије као класично условљавање);
2. С-Р (стимулус-реакција) учење (познатије као оперантно учење);
3. Ланчање (chaining);
4. Учење вербалних асоцијација (Учење које је по Гањеовом схватању у основи усвајања говора);
5. Учење разлика;
6. Учење појмова;
7. Учење правила;
8. Решавање проблема.